I put od zute cigle prostro se pred nas

Ponekad poverujem cak u sest nemogucih stvari pre dorucka :)

04.02.2012.

Zaustavite zemlju, silazim...

Pre par dana je ovaj klip objavila na fejsu moja drugarica. Naslov je najsmešniji video klip ikada... Zavarana naslovom pustila sam snimak i ostala zatečena. Ne da nije najsmešnije nego nije ni malo, malecno, malčice smešno. Iskulirala sam, jer sam odavno izgubila volju, da se objašnjavam sa ljudima. Oni koji shvataju, shvataju odmah, oni koji ne shvataju neće shvatiti ni da im referat napišeš... Ono što mi ne da mira je činjenica da mnogi ljudi koje poznajem i koje smatram dobrim, pristojnim ljudima nalaze da je to smešno! ŠTA SE DESILO SA OVIM SVETOM!?!  U kom trenutku je postalo smešno, kad se ružne i strašne stvari dešavaju nepoznatim ljudima? Što ja nisam dobila taj memorandum na kom piše da je u jeku borbe za političku korektnost, empatija proterena iz naših života?

Svima kojima je ovo smešno, predložila bih da zamisle sledeće, da je jedna od „žrtava”:

-njihova mama, koja se vraća sa pijace, žureći da skuva ručak pre nego što ode na posao, za koji je plaćena 200 eura

-njihovo dete koje su upravo drugovi zlostavljali u školi

-njihov brat koji je pao na ispitu, jer nema 500 eura koje profesor traži

-njihov tata koji se vraća iz treće smene, nadajući se da će uspeti da odspava par sati, pre nego što stigne ugalj

-tetka koja je upravo otkrila da ima tumor

-mladja sestra koja razmišlja da li da se ubije jer ju je dečko prevario sa najboljom drugaricom

-neka nepoznata, bilo koja osoba koja se vraća sa sahrane, jer je sahranila ono što joj je bilo najvažnije u životu ...

Jel i dalje mislite da je smešno?



24.11.2011.

Šta ne treba obući?

Volim da gledam tv dok radim nezahtevne kućne poslove. Dok se završe dve emisije vidiš da si ispeglala metar visoku gomilu veša, a da nisi ni primetila. Lakše je nego čitati i raditi, mada je i to moguće. Probala ja i uspela da jednom rukom držim knjigu, a drugom mešam ajvar.

U terminu u kom obično spremam večeru, malo šta je zanimljivo na tv tako da sam pokušala da pratim „What not to wear“ na TLC. Kao možda i naučim nešto. Odustala sam posle par epizoda, prilično uznemirena viđenim.

Sam koncept emisije po kom te prijatelji i rođaci prijave jer im tuga da te gledaju tako loše obučenu mi je prilično problematičan. Da ne pominjem da posebno vole da zaskoče žrtvu na nekom što prometnijem mestu, da bar još 1000 ljudi uživo vidi da je neko toliko očajan zbog tvog neukusa da je morao da pozove stručnjake u pomoć.

Onda ide deo u kom rođaci i prijatelji istresu sav prljav veš srećnog dobitnika. Eto ona je tako sjajna, ali se oblači kao „white trash“, privlači samo gubitnike, željne seksa za jednu noć, koji joj se ujutru i ne jave, želimo da njena spoljašnjost odgovara njenoj divnoj unutrašnjosti... Najstrašnije vređanje uvijeno u oblandu zabrinutosi za dobrobit prijatelja. Žrtva se obično smeje u pokušaju da prevaziđe neprijatnost ili pokušava da obrazloži svoj životni stav u kom odeća ne zauzima visoko mesto, ali biva ućutkana sa par sarkastičnih komentara kojima se njeni kvazi prijatelji od srca smeju.

Sledeće je bacanje svega što srećni dobitnik poseduje u svom ormaru. Ne pomažu priče kako tu haljinu čuva, zato što ju je nosila na prvom sastanku sa mužem koji je umro u 28. godini baš pred njihovu drugu godišnjicu braka. Ha-ha-ha kakva gubitnica, sećaj se muža ovako, ne treba ti haljina za to, bacaj!

Pitanje koje sve vreme treperi u mojoj glavi je ZAŠTO? ZAŠTO za ime Boga bilo ko pristane da ga neko vređa i zlostavlja  pred milion ljudi? Da li je moguće da ljudsko dostojanstvo vredi manje od 5000 dolara u krpicama? Da se kojim nesrećnim slučajem ja nađem u pomenutoj emisiji mislim da bi zvučna podloga bila ko u vreme špica tokom radova na Gazeli: bip-biiiiip-bip da ja vama malo biiiiip-biii,  biiiip-biiip. Ali da bilo od njih razume bilo šta, ovakve emisije ne bi ni postojale.

Momenat u kome sam zauvek odustala od gledanja je kada je „pacijent“ bila devojka koja donira svoju kosu da se od nje prave perike za decu obolelu od raka. Objasnila je kako živi skromno i nema uslova da donira novac i to je njen način da pomogne svetu. Sačeka da kosa poraste do pola ledja, a onda ode i odseče je do ušiju, pa opet ispočetka. Mislila sam da je to trenutak u kom će voditelji zaćutati, shvati svu površnost toga što propovedaju, ali ne... Objasnili su joj da mora da nađe drugi način da pomogne svetu, jer je ipak važnije imati dobru frizuru...

 

A da ipak bude onaj smak sveta? Nekako mi se čini da smo baš zreli...

13.10.2011.

You shell not pass!

Uvek me fascinira kada u filmovima I serijama neko sedne za komp I u tri pokušaja provali tuđi password. Ne mislim na hakerske programčiće koji „razbiju šifru“, nego ono prosto metodom zaključivanja ukucaš par reči i jedna je magično ta koja ti treba. Sticajem okolnosti nekoliko vrlo bliskih prijatelja, davalo mi je svoje passworde sa raznih sajtova, da im nešto završim kada nemaju pristup netu, kakvih je sve tu bisera bilo... Neki su posle morali da mi opširno objasne zašto za ime Boga baš to :))) Treba li reći da ne bih pogodila ispravnu kombinaciju pa taman da večnost provedem ukucavajući redom sve iz rečnika?

Najdraža varijanta mi je ipak kada posle 5 godina i promene kompjutera, pokušam da uđem na sajt koji sam redovno koristila, sa memorisanom lozinkom. To je patnja! Ne mogu ni da tražim reset pasvorda jer pojma nemam sa koje sam se adrese prijavila, pošto sam u medjuvremenu promenila 3 provajdera. Onda lupam redom adrese, pasvorde, kombinacije... Dok ne dodjem do sigurnosnog pitanja. Majko draga, koliko sam tek tu maštovita, ne biste verovali :)) Ne mogu ja prosto da na pitanje, najbolja drugarica iz detinjstva odgovorim Maja, sta ako neko iz odeljenja pokuša da mi provali šifru! Pa svih tridesetdvoje znaju odgovor na to pitanje! Ja ću da napišem „jedna mala pegava plava“ i da se pomolim da se posle 5 godina setim moje „vickastosti“ i mastovitosti... ;)


Photobucket
11.10.2011.

Knjige i granice

Kad se rodiš I živiš u apsurdiji, vremenom počneš da veruješ da te više ništa ne može iznenaditi. Ali onda otvoriš novine ili upališ komp i shvatiš da itekako može!

 

http://www.trojka.rs/cool-tura/18432-u-inostranstvo-bez-knjiga.html

 

I dalje se nadam da je zajebancija I da će neko viknuti aprililili u sred oktobra. (Ide nam to ovih dana). Za one koji ne vole da prate linkove i čitaju nadugačko probaću da ukratko objasnim. Država mi poručuje da je ona, a ne ja vlasnik svih mojih knjiga. I da kao takva ja ne mogu raspolagati njima. Znači, to što ja svaki prvi sneg dočekam bušnih đonova jer sam sve pare slupala na Sajmu knjiga, državu ič ne zanima. Njeno je da brine o našoj kulturnoj baštini. A kakve veze imaju kulturna baština i najnovija bestseler izdanja recimo američkih pisaca i da valjda ni carinicima ne predstavlja neki problem da razlikuju rukopis iz 13.veka od sveže odštampane, na štamparsku boju, mirišuće knjige... O tome nećemo.

A biće ipak da je država mnogo zainteresovanija za taksu od 1300 dinara, nego za kulturnu baštinu, pošto je sve drugo oporezovala i „taksirala”...

Nigde ne piše kako ćemo zaštiti knjige od toga da ih ja recimo iskoristim za potpalu ili za preskakanje „karaveštica”- vatri u vreme belih poklada ili na neke još maštovitije načine...

Ali to valjda i jeste u našem mentalitetu, bolje da ih spalimo nego da ih damo/prodamo drugima!

Ako neko ima predlog čime da započnem protestno paljenje knjiga, slobodno neka napiše u komentaru. Meni se nekako nameće Ringišpil- Jelene Bačić Alimpić jer mislim da bi to izuzetno pomoglo našoj baštini =)

EDIT: Upravo saznah da je vest lažna, svi ljubitelji knjiga mogu da odahnu! :D 14.10.2011.- 13.59 http://www.e-novine.com/drustvo/51668-Kako-Pravda-uvela-taksu-knjige.html
05.10.2011.

Sastavi

Iako sam zaljubljenik u pisanu reč, iako često osećam potrebu da zapišem nešto i imam na desetine ispisanih svezaka i rokovnika uvek (i zauvek) sam mrzela da pišem sastave. To silovanje mozga da u odredjenom trenutku pišem na određenu temu jako teško podnosim. A uvek se nađe neki pametnjaković među rođacima i prijateljima koji mi kaže: „Ajde, časkom ćeš ti to“... I kad im kažem da bi mi bilo lakše da su me pozvali da im okopam kukuruz i da ni rođenoj deci ne pišem, misle da se foliram i da neću iz hira. Lektire i deskriptivne sastave još nekako i mogu da iscedim iz glave, ali najmanje je tih. Ne, profesori su izuzetno kreativni kad treba smisliti što nebulozniju temu onako, uopšte o životu i priključenijima.

I kako im uopšte objasniti da cinični tridesetikusurgodišnjaci teško mogu da pišu na entuzijastične teme kakve se obično daju...

-Govorim u ime svoje generacije-  moja generacija ili je do grla u kreditima, otkako je kupila stan i auto ili mašta o tome da može da digne kredit i kupi stan i auto. Ili lupa glavu nad decom koja traže svašta od njih (pa i da im njihovi prijatelji pišu sastave između ostalog) ili paniči da im vreme prolazi i da nikad neće imati sopstvenu decu...

- Mastanje i snovi jednog petnaestogodisnjaka- ja pomislim da sam petnaestogodišnjakinja bila pre tačno 100 godina, kad čujem o čemu pričaju sadašnji osnovci

- Kada zazmurim,kada zaspim- meni se I dalje crvene pred očima paprike za ajvar

 

Moja najbolja drugarica, sa kojom inače razmenjujem dosadne rođake, po sistemu koja je od nas dve tog dana raspoloženija za pisanje mi je danas zadala temu „Želja i ljubav su krila za velika dela“. Sjajna Geteova misao na koju stvarno nemam šta da dodam, pa sam zato pokušala da napravim prečicu i izguglam nešto slično tome. Otkrila sam da postoji oko 10 sastava koji kruže po svim forumima i blogovima, ali i da se neko setio dobre ideje za biznis i da je pokrenuo čitav sajt na kome možeš poručiti sastav po želji:

http://www.sastavi.net/2011/08/pitanja.html

Verujem da ću biti stalna mušterija :))  Mnogo mi se više isplati da platim evro i 20, nego da satima lupam glavu. Sastav sam ipak napisala, jer nisam imala dovoljno vremena da poručim. A ako nekome od vas zatreba sastav na ovu Geteovsku temu, samo se javite :D

28.09.2011.

Rodbinski odnosi...

Opasno me nervira kada u nekom prevodu knjige ili filma naletim na totalno nepoznavanje srodničkih odnosa. Doduše u knjigama se to redje dešava, ali je prosto postalo pravilo prilikom prevoda filmova. Poštujem ja činjenicu da u engleskom i u mnogim drugim jezicima ne postoje te suptilne razlike izmedju tetke i strine, daidže i amidže, ali  “Nomen est omen”. Ime je znamenje. Ako nam je nešto bilo dovoljno važno da mu damo ime, mi čije su 2/3 jezika pozajmljenice i  tuđice, onda bi bilo lepo da ljudi kojima su reči posao, to poštuju. Ako si već naučio čitav jedan strani jezik, pa potrudi se i nauči bar još tih pedesetak reči sopstvenog jezika, majka mu stara, a ne da tu mene cimaš i nerviraš! A reči ponekad zaista govore i više nego što se želi reći... Kako je hladno ono englesko – In Laws, odmah je jasno da tu nikakve familijarnosti i ljubavi nema, rodjaci po sili zakona! Ma ne bismo mi sa njima ni u istom gradu stanovali, ali zakon kaže da smo rodjaci...

A mora se priznati da nije nevažno ni za samu radnju filma tačno imenovati sve. Jer ako mama petlja sa stricem ili tečom onda je mama samo jako sumnjivog morala, ali ako mama petlja sa ujakom onda je i više od toga u igri...

I još nešto dok god se kod nas ne legalizuju gej brakovi muškarac ne može imati svekra ili svekrvu, a žena tasta i taštu i tačka!

 

A ja sam žena, majka, unuka i praunuka, ćerka i snajka, ujna, strina i tetka, bratanica, sinovica i sestričina, šurnjaja i svastika, zaova i jetrva i baš mi lepo!

21.09.2011.

Čitajući do sabaha sa šejtanom...

Dopade mi do ruku I uvek gladnih ociju knjiga „Zato sto te volim” nekog Francuza Guillame Musso-a (Možda postane klasik pa ja budem smešna kao Dragan Nikolić u seriji “Idemo dalje” kad kaže knjigu je napisao NEKI F.M. Dostojevski :)  Procitah i baš nisam bila načisto da li mi se knjiga dopala ili ne. Jeste da se brzo čita i da te “vuče” da je ne ispuštaš, ali nekako ti je bezveze kad završiš... Pošto me nervira to da nemam jasan stav o piscu i knjizi koju sam pročitala, odmah sam uzela i drugu „Samo budi ovde” od istog autora. I opet sam ostala zbunjena, nekako pomešanih osećanja...


  A to ipak znači da mi se ne svidjaju ni pisac ni knjige, prelomila sam :D  Kad mi bude do „teško ispuštajućih” bestselera čitaću Harlana Kobena i Stefani Mejer. A kad rešim da čitam o misterijama života, smrti i ljudske psihe naći ću nekog ko je u tome veštiji od Musso-a i ko ne misli da je nepredvidiv kraj ono najvažnije u jednom delu :/


 P.S. Znak upozorenja je trebalo da mi bude i to što na početku autor moli da ne prepričavamo svojim prijateljima kraj knjige da bismo „sačuvali iznenadjenje”. Što se mene tiče taj dogovor ne važi! Oni su sve to sanjali. Eto!

16.09.2011.

Ljubav je...

Zvoni mi juče telefon. Naš prijatelj cvećar, koji nas snabdeva divnim buketima za sve prilike, pita:

 

        - Ej, za šta je najbolji muž na svetu, poručio ovaj buket? Da znam sta od cveca da stavim...

         - Kakav buket? Nemam predstavu! Da nije za svadbu u nedelju?

         - Ma rekao mi je da ga danas donesem...

         - Možda ima ljubavnicu? :)) Nemam pojma, stvarno, sad ću da ga pitam...

 

U trenutku dok biram broj pogled mi pada na kalendar i ja shvatam da je naša 15. godišnjica...

Brzo prekidam, pozivam druga uzvikujući

      - Cveće je za mene! Za mene... Debila...

Njemu je neprijatno:

-         E sad sam ti zasr’o iznenadjenje :(

-         Ne, upravo si me spasio!! Potpuno sam zaboravila!!

 

Moj divni, petnaestogodišnji brak stvarno je retko proslavljen kako dolikuje... Obično se u sred unošenja drva,  pravljenja ajvara ili sredjivanja tavana setimo „Jao, pa danas godišnjica...“ Izljubimo se na brzinu i trknemo do poslastičarnice po kolače... Nekako, ni on ni ja nismo u tom fazonu da našu ljubav slavimo „s povodom“, ali lepo je kad dobiješ cveće...


A ovo ja zovem: najlepsa ljubavna prica... (obavezno pogledati :)


14.09.2011.

Pekar, lekar, apotekar...

Provedosmo danas sat i po radeci test profesionalne orijentacije. Tj buduca srednjoskolka je radila test, a mama je setala okolnim ulicama... Sat i po pitanja i podpitanja, razgovora, listanja sarenih fascikli, brošura i informatora...Sat i po gledanja na sat i bojanja koraka... Rezultat? Nismo čak ni tamo gde smo bili pre razgovora. Vratili smo se korak unazad i otpisali i onih par škola koje su eventualno dolazile u obzir  :/

Dobri ljudi pomagajte! :)

Šta da upiše dete koje je najviše poena imalo u oblasti kulture i estetskog oblikovanja? Koje je zainteresovano uglavnom za zanimanja za koja se možeš opredeliti tek na fakultetu, i po svim parametrima rodjeno za gimnazijalca, a neće gimnaziju :/

Ima li neko od vas iskustva s tim kako je biti devojčica u muškoj školi?  (Da, da i o tome moramo da vodimo računa, neće u „ženske škole“ :)

Zahvalna na svakoj sugestiji...

Ja :)

13.09.2011.

Ili sam ja žrtva skrivene kamere ili se ovde zbiva nesto sto se nikako ne slaže…

Juce mi u kancelariju ulazi covek, oronuo i prljav, sa svetlecim prslukom preko pohabane majice. Kaze:

-Dobar dan! Ja bih da kupim auto! Mercedesa!

Ljubazno objasnim da mi prodajemo samo delove.

-Aha. A jel imate spisak delova sa cenama, da ja vidim sta imate.

Realno imamo, ali odgovaram da nemamo nadajuci se da cu ga se tako lakse otresti.

Na mom stolu su koverte sa platama koje cekaju da budu podeljene, i tek pristigle kartice za kupovinu goriva zajedno s pinovima, pa diskretno prebacujem hrpu papira preko svega toga i okrecem se oko sebe u potrazi za nekim delom dovoljno teskim da ga osamuti, a ne ubije ukoliko se ukaze potreba za tim, sve vreme se smeskajuci.

On vadi hrpe papira i vizit karti

-Evo moj broj, samo mene pozovi ako imas bilo kakvih problema! Evo pisi telefon nacelnika policije, evo ti broj direktora poste, evo telefon komunalne inspekcije... Pisi!!!

Ja kao upisujem telefone, trudeci se da pratim njegovo kretanje i da mu ni u jednom trenutku ne okrenem ledja...

-Znate, ja sam napaceno dete... Pocinje svoju pricu iako mu je kosa vec dobrano prosarana sedima i objektivno moze da mi bude otac.

U meni se mesaju sazaljenje, zelja da nekako pomognem i strah jer stvarno ne mogu ni da naslutim cemu sve to vodi...

Odjednom mu se izraz lica menja u nesto sto bi se moglo opisati kao sreca... Pratim njegov pogled i vidim da gleda u mali vozni park reklamnih autica dobijenih na raznim sajmovima. Hvata policijski autic i kaze:

-Tinuninu jel mozete da mi pozajmite ovaj, vracam ga danas popodne, samo da ga pokazem...tinuninu

Odlazi reklo bi se srecan, a ja dobijam zelju da zakljucam vrata i naslonim se na njih...

Danas dolazi postar, ne nas uobicajeni, verovatno kurir neke od privatnih sluzbi. Pruza mi kovertu i kaze:

-Ja znam gde je ulica Milana Gligorijevica... Znam i gde je ulica Save Petkovica... Ja znam gde stanuje debeli Marko...Sve ja znam...

Izraz mog lica bi verovatno zavrsio na netu u kategoriji priceless, samo da me je neko slikao. Odbijam da progovorim i samo klimam glavom.

On nabraja sta sve jos zna dok ide ka vratima, hvata se za kvaku i kaze

-Ja znam, sta vam je sa vratima! Malo su „spala” kad bih imao alat, ja bih znao da vam to popravim...

Treba li da kazem da me sad malo strecne cim cujem otvaranje vrata?


Stariji postovi

I put od zute cigle prostro se pred nas
<< 02/2012 >>
nedponutosricetpetsub
01020304
05060708091011
12131415161718
19202122232425
26272829


Nedzma
Postoje ljudi koji
privlace svojim postojanjem...
Ne,
nije bila jedna od njih.
Ona je privlacila duhom,
pozitivnim mislima,
mirisom srece koji je
ostajao za njom kroz ulicu,
i najljepsim obrisom
princeza iz bajki,
kada bi se primakla
kakvoj uglacanoj povrsini.
Jer,
ko zna zasto,
svaka njena dobro izvagana recenica,
tezila je tacno 21 gram.
Mozda sasvim slucajno,
iako sumnjam.

I dok gledam u obrise njenog zivota,
zaledjene sekunde jedne
jos uvijek ne dovrsene price,
osjecam ponos koji granici sa ljubomorom...

Da,
jos uvijek ima normalnih i dragih ljudi,
makar morali ici u Beograd da ih nadjemo...
Nije da ih kod nas nema, ali eto,
ovi tamo, zovu svojom dobrotom...

I onda sam se uhvatila u lazi.
Nisam ja,
zaboga,
ljubomorna na nju jer posjeduje ono
sto niko od nas glasno ne izgovara,
ali svi najsnaznije tajno iscekujemo i molimo...
Nisam ljubomorna na tri andjela u njenom zivotu...
Ljubomorna sam na nju u njihovim... "

http://folapoezija.blogger.ba/

Da to je on
ušla je na moj blog,
bojala se ostaviti trag,
a kada je skupila hrabrosti za to
ušla je u moj život
i još je tu

donese ponekad,
nekoliko riječi
toplih,
nježnih

poneki savjet,
mudar,
nadahnjujuci

poneki pozdrav,
od srca,
onako, prijateljski

uvijek nešto vrijedno

da peggy sue,
to si ti,
i hvala ti

što si queen of bosnia,
što si moj vujaklija

što me nasmiješ,
što me baciš u razmišljanje

što mi otvoris oči,
što mi pokažeš put ponekad

i znam,
nisam ja sad neki pjesnik,
ali ono što napišem
posvetim tako,
kao da je nešto vrijedno

jer nije bitna vrijednost
onogo što se daje,
nego kome se daje

zato su ove riječi
smaragdi na tiari
mozda su kič,
ali sa stilom
onako,
kako ti to voliš

http://datosamja.blogger.ba/


Mori
Spoznaja moja o toj ljepoti nije srastanje očinjeg vida
Sa njenim stasom i koracima negdje u krugu Kalemegdana.
Samo je titraj duha u Riječi mjerilo bio protiv privida,
Samo su Riječi bivale o njoj svo svjedočanstvo svakoga dana...

I znam kako sam pio te pitke Riječi njene u mrkloj noći,
Sam u sobici pored ekrana, sa mnogo snažne čežnje u sebi,
S nadanjem da ću jednoga dana Banovim Brdom sav čio proći
Ne bi li sreo Pegi gdje žuri da na posao kasnila ne bi...

I da pokušam da je prepoznam u silnom ritmu tog velegrada,
Da je osmotrim svu izdaleka i trepet toga hoda osjetim:
Da u ponosnom joj koračanju, sasvim nepoznat i iznenada
Opet pročitam iste Riječi i opet u svoj sobičak sletim...

Da Pegi ne zna da sam hodio parkom kod ''Moskve'', sav anoniman,
Saznao ono što mi se htjelo: Ona i Riječ iste Ljepote...
I sav upitan stigao kući – s razlogom možda neinventivan:
Tremama načet, sam sobom sapet, jer mi se susret uživo ote...

I zato ovo sad zapisujem, sjedeći ispred istog ekrana,
Čekam Pegi sa onom Riječju koja sva grmi dok ja sav ćutim.
Možda će nekad biti i dana kada će moja prastara mana
Da me napusti, pa da Ljepotu vrelo osjetim – ne samo slutim...



Pesma za...

Prolazi noć tamna, a zora daleko,
Elegiju čitam staroga poete...
Setim se odjednom da je tužan neko,
Maknem knjigu dragu, sa teretom sete

Adresiram pismo i šaljem do grada
Zaspalog na reci, daleko od mene...
Ah, Bože moj dragi, kako li je sada
Svetlo mojih dana, moj oganj za vene?

Ne daj da joj usud na put ružno pada,
Eno je, sam vidi koliko je lepa.
Žudim da je čuvaš, čuvao bih i ja.

Ali ne da vreme u kome sve strada
Na meni, u meni - život mi se cepa
U mozaik ružan, bez ičeg što sija...

MORI
Šamac,
6. novembra 20006(00.26)



Zlaja
Jednom ću te sresti znam.
Tiha ljetna kiša tad' će da lije...
Doći ću neočekivano, sasvim sam
i žaliću što te nisam sreo prije.

Pričat' ćemo dugo, gledati Beograd
prisjećat' se svako uspomena svojih.
Eh da sam te znao dok bio sam mlad.
Ne bih se odvajao od očiju tvojih.

Jednostavno moram usne da ti poljubim
pa makar jednom, možda zadnji put.
Mene je život naučio da gubim
al' zbog tebe na njega biću vječno ljut.

http://zlajapjesme.blogger.ba/



JEDINO ČEGA SE NA SVIJETU BOJIM
DA ĆE SVE OVO JEDNOM STAT'
BIĆU TI DALEK I STRAN
NI BOJU MOJE KOSE NEĆEŠ ZNAT'.

JEDINO ČEGA SE NA SVIJETU BOJIM
DA SAM BIO SAMO JEDAN OD STO
KOJI SU POŠLI, A NISU DOŠLI
DO SRCA TVOG.


Jedna rodjendanska

Nepresušna rijeko dobrote
maleni smo brodovi sto po tvojoj duši plove.
Ti nas nosiš
ti nas usmjeravaš
daleko od otoka pustih.
Skriješ nas od oblaka gustih
koji pokatkad lebde nad nama.

Ne opisah ja tvoju ljepotu pjesmama
(ne umijem ja to tako dobro)
ali pokušavam...
Grliš nas riječima
i pružaš nam ruke
tamo negdje, negdje tamo
preko rijeke - preko Drine
gdje tvoj osmijeh kao zlatno sunce sine.

I gdje taj tvoj osmijeh traži samo osmijeh
i gdje tvoja ruka traži samo ruku
a tvoja lijepa riječ traži samo lijepu riječ.

Da budeš još dugo s nama
ma da vječno budeš tu
srećan ti rođendan želim
draga naša Peggy Sue

Zlaja



MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
39957

Powered by Blogger.ba