I put od zute cigle prostro se pred nas

Ponekad poverujem cak u sest nemogucih stvari pre dorucka :)

09.09.2011.

Pitam se pitam se...

Znate šta mi ponekad fali… Vodič za roditelje, sa jasno definisanim pitanjima I odgovorima. Tačnim odgovorima. Ne mislim na one priručnike kada I koliko hraniti svoje bebe, kako ih držati da podrignu I šta uraditi kada trogodišnjak otkrije psovke.Takva uputstva postoje, to nije problem. Meni trebaju tačni odgovori na ovakva pitanja:

 

Tweety- Mama, moram da te pitam nešto... Kako homoseksualci imaju seks? Mislim, znaš... ako su obojica dečaci i obojica imaju piše...

 

Zagovaram i negujem iskren odnos sa svojom decom. Od kad su imale dve godine ponavljam da uvek mogu sve da me pitaju i za sve da mi se obrate. One to i rade, ali ponekad je stvarno teško...

 

Pošto Tweety ima 12 godina, a pitanje je vrlo konkretno procenjujem da se ne mogu izvući nekim pričama o pčelicama i cveću i odgovaram konkretno...

 

Tweety- That’s make more sense!

 

Zvoncica koja se kao starija i iskusnija, do tada pravila nezainteresovana, se ubacuje: Ma ja sam to odmah znala, nego meni nikako nije jasno sta rade lezbejke? 

13.06.2011.

“Grizzly” Peggy :)

Volim da gledam reality tv. Ne mislim na glupave emisije koje se kod nas podmecu pod tu odrednicu velikibrat/farma/trenutak istine/dvor i ostale. Njih se užasavam jer pokazuju do kakvih se ponora ljudi spuštaju zbog kvazi popularnosti i šačice para. A ja sam od onih koji ozbiljno pate od transfera neprijatnosti, pa ja crvenim, uvijam se i u zemlju propadam zbog njih.
Kad kažem volim, mislim na one dokumentarističke emisije o životnim dramama, istoriji, zločinima, bizarnostima i čudnim slučajnostima koje pokažu da život može ludje da režira i od Lyncha. Da ne pričam o tome kakvo terapeutsko dejstvo te emisije mogu da imaju nekih dana kad se osećaš ko popišan cvetić, odmah sve staviš u perspektivu i shvatiš da ti je mnogo dobro, kad vidiš šta sve ljudi prožive i prežive.
Postoji jedna emisija koju sam opsesivno pratila. Zaboravila sam kako se zove i sad nikako ne uspevam da je izguglam, u suštini radilo se o sledećem: šta uraditi u slučaju poplave, zemljotresa, požara, napada planinskog lava, ako upadnete kolima u jezero i jos mnogo drugih po život opasnih situacija. I onda govore eksperti za tu oblast i ljudi kojima se to stvarno desilo. Ja ponavljam za njima sve što pričaju, pokušavajući da to duboko utisnem u moje male sive ćelije, iskreno se nadajući da ću moći to da prizovem u svest ako mi ikad, ne daj Bože, bude zatrebalo... „Vrata otvorite kada se pritisak vode unutra i napolju izjednači... U požaru se češće umire od gušenja dimom nego od vatre... Žrtvujte nogu kad treba spasiti glavu...” I onda epizoda u kojoj se priča o napadu medveda. Dok grabim ka vratima, žureći na roditeljski sastanak čujem samo kako poznati trik iz crtanih filmova „lezi i pravi se mrtav” najčešće ne pomaže, ali nemam vremena da čujem šta pomaže...
I tako sad živim u strahu, da će mi po nekom članu Marfijevog zakona od svih svetskih zala, baš medved doći glave! :)

10.06.2011.

Blagosloveni nek su muskarci i njihova naivnost! :)

Moja ljubav i ja slucajno srecemo zajenicku poznanicu u kucnom izdanju. Dok prolazimo, prosto osecam njegovu zbunjenost i njegov "nesto se ovde zbiva sto se nikako ne slaze" pogled

-Sta se desilo s njom? Bas nesto lose izgleda, nekako ispijeno i bledo...
-Ne sikiraj se nista, sve je u redu s njom, samo si je ti prvi put video bez sminke... :D

23.05.2011.

Vitamini za decu. Šminka za decu. BOTOKS za decu!?!

Ponekad pomislim da je, iako možda ne izgleda tako, život naših dedova bio mnogo lakši. Radilo se više fizički, ali ti je bar glava bila mirna. Video si onoliko zla koliko ga je bilo u malenim selima i varošicama na dan hoda od tebe. Danas se zlo, čitavog sveta prosto uliva u tebe od momenta kad otvoriš oči. Novinari se prosto utrkuju ko će pronaći većeg psihopatu za naslovnu stranu. Zbog toga odavno ne gledam vesti i ne čitam dnevne novine, mirnija sam tako. Još da nadjem način da zabranim ljudima da meni ili oko mene pričaju o onome što su pročitali (Bože, molim za ignore dugme ili crveni iksić i u realnom životu) i na konju sam.
Jedna takva vest koja se probila do mene, preko svih barijera, je o mami koja detetu ubrizgava botoks da bi na vreme sprečila starenje. I dalje se nadam da je u pitanju „novinarska patka” i da će neko sa zakašnjenjem viknuti aprililili, ali svakome ko je odgledao emisiju „Todlers and tiaras” bar jednom, jasno je da je tako nešto više nego moguće.
A možda je stvarno trebalo da dodje do smaka sveta prošle subote…

Link

21.05.2011.

Jedi, moli, voli...

Knjiga mi se uopste nije dopala. A ni film. Ne verujem u potrage za Bogom i smislom pomoću geografije. Ni da je moguce bilo sta naci, ako to vec nemas u sebi, pa ako Boga ne mozes da nadjes u Prnjavoru ili Mrčajevcima, nećeš ga vala naći ni u Kalkuti ni na Tibetu. Ne kažem, da ne treba putovati i upijati svet svim čulima, ali mi je malo muka od tih instant rešenja, ostaviću ceo svoj život i sve što volim, pa ću da provedem 2 meseca u Indiji, malo ću da mantram om, sam si je, smo ste su na jeziku koji ne znam i vratiću se prosvetljena. Otkriću smisao života. Važi. Mada moram priznati da ima par interesantnih misli, taman da ne bude totalno gubljenje vremena čitati je :)
"...Ljudi misle da je srodna duša biće koje će im savršeno odgovarati i svi čeznu za njom. Ali prava srodna duša je ogledalo, osoba koja ti pokazuje sve što te sputava, osoba koja te podstiče da promeniš svoj život nabolje. Prava srodna duša je verovatno najvažnija osoba koju ćeš ikada sresti, zato što će te mlatnuti o zid i probuditi te iz sna. Ali da doveka živiš sa srodnom dušom? Nema šanse. Previše je bolno. Srodne duše ti uđu u život samo da bi skinule još jedan sloj tebe a onda opet nestanu. Zahvali bogu na tome..."

16.05.2011.

"je l' vidish s' kojim se predznanjem ide u kafanu" ili pije...??? :)

Covek suprotnosti. To sam ja. Ne mogu da gledam filmove Quentina Tarantina, jer su nasilni i krvavi, ali mi je TV uvek na Investigation discovery, sa povremenim prebacivanjem na Crime and investigation. Lazna krv i pobijeni statisti su mnogo strasniji od stvarnih mesta zlocina, tako mu dodje... Retko jedem slatkise, volim kelj, spanac, brokoli i karfiol, trudim se da se zdravo hranim, a ipak imam solidan visak kilograma. Ljubazna sam prema potpuno nebitnim ljudima i cesto nabusita kad su u pitanju oni koje volim najvise na svetu. Ceznem za putovanjima, za bojama, mirisima i ukusima daljina, a imam bolest voznje I najkraci put mi je pravo mucenje. Zbog toga koristim dzoker- pomoc prijatelja, frizider mi se sareni od razglednica i magnetica iz svih krajeva sveta, pusim kubanske cigare (iako su gadne, ali kubanske su :) i dobijam zacine koje je kod nas jako tesko ili nemoguce pronaci. Pokusavam da uzgajim avokado, japanski javor i anis u saksijama, u sustini dovodim svet kod mene kad god mogu. Kupujem kuvare svetskih kuhinja ili jednostavno guglam sve sto mi se ucini interesantnim. U sklopu te akcije resila sam da napravim eggnog. Jeste da je to pice koje se tradicionalno vezuje za zimske praznike, al kod mene ionako zima samo sto nije. Nadjem recept preletim pogledom sastojke, prikupim sve sto mi treba i onda se pazljivije zagledam u recept. Pise 2/5 mleka, 3/8 ruma, ovde bih trebala da napomenem, da od svega sto sam iz matematike naucila, odlicno baratam samo sa 4 osnovne operacije, solidna sam sa procentima, a za razlomke i dalje pravim one zamisljene pite koje isecam na polovine i cetvrtine u glavi. I tu je problem, koja mi je pocetna kolicina, kolika je cela pita, od cega da izracunam 3/8, nemam pojma... Da l’ da im nadjem najmanji zajednicki sadrzilac? I sta time dobijam? Spremam se da deci odrzim predavanje na temu „Sta ce mi to u zivotu- vidis kako dodje dan da treba”, zalim sto me matematika nikad nije interesovala i na kraju resim da mi se ni ne pije glupi eggnog i da necu ni da ga pravim. Bas me briga! Spakujem sastojke i krenem da umutim slag za tortu, sipam decilitar mleka u onu obicnu kucnu menzuru i vidim sa strane oznaku 1/8... LITAR!! Litar je moja zamisljena pita! Doslo mi je bilo da poput Arhimeda trcim ulicama i vicem eureka! Ja odredjujem 3/8 cega, mogu da izracunam i koliko je 3/8 od 6 litara, al’ necu. Racunam da nam je dovoljno da pocnemo sa litrom. I tako ja zacas u glavi izmnozim i izdelim sve sto treba. Ponovo izvadim sastojke, odmerim i izmutim, zakuvam i prohladim. Deci napravim light varijantu, nama dodam rum. Ne dozvolim da mi raspolozenje pokvari najbolji muz na svetu svojom konstatacijom „Pa ovo je vruce”, stalozeno objasnim da mi je pocetna ideja i bila ta da se malo zagrejemo i da treba tako. Gosti odusevljeni, deca takodje, „a ja bas i ne”. Nekako sam vise ocekivala od one silne matematike...

10.09.2010.

"Mislim,tebra,ako pomognes ne valja,ako ne pomognes ne valja, pfff...da ne poveruje covek..."

- Sagni glavu, nemoj da gledas. Zauzeta si. Mnogo si zauzeta!
- Da naravno. Mogu da Vam namestim mobilni da drugacije zvoni…
- Mogu da Vam to otkucam…
- Naravno da cu pomoci…
- Napravicu ti tortu…
- Ok napisacu sastav za pismeni, ali ti ces da joj to diktiras na mobilni, jer to ni za svoje dete ne bih uradila
- Doci cu na tu prezentaciju koju pravis…
- Ma nije problem, stvarno…
- Eto ti sad kad hoces da budes plemenita! Posle ces da kukas kako si umorna I prezauzeta I kako nista ne stizes da uradis…
- Ali kako da kazem ne mogu I necu, nekome kome je moja pomoc potrebna, a ne trazi puno?
To su neki unutrasnji dijalozi koje filantrop I mizantrop u meni vode svakodnevno. I filantrop uglavnom pobedjuje… Ali stvar koju sam juce uradila, stvarno ne znam kako da bodujem…
Napisala sam sms devojci koju ne poznajem, a koja je ostavila mog mladog rodjaka… I mada je molba bila da smislim sms posle kog ce se osecati zgazeno uspela sam da ga bar ubedim da joj napisemo sms koji ce je navesti da se zamisli, ako vec ne mogu da ga nateram da odustane od citave ideje ili da bar mene iskljuci iz nje…
I tako… kuc kuc… Posalji poruku… I lupaj glavu o tome sta je dobro, a sta lose…

28.08.2010.

Inspiracijo, 'bem ti....

Blog treba pisati samo kad si potpuno, ali potpuno, totalno i kompletno sam. Iskljuciti telefon, zakljucati se i ograditi, na pola sata prestati da postojis za ostatak planete. U suprotnom desice ti se da sledis Arijadninu nit u duboke i mracne kutke lavirinta i taman kad pomislis da je izlaz iza sledece krivine... Jedno pitanje ili poziv, sum vode u kupatilu ili pesma koja te nervira navesce te da na trenutak skrenes pogled. I gotovo! Klupko u tvojim rukama je nepovratno zamrseno... Na kraju svake niti cvor ludji od Gordijevog, ne znas vise ni od kud si poš'o ni dokle si doš'o. Jos manje znas sta si hteo da kazes. I mozes samo da opustenih ramena posmatras kako ono sto ti se malopre cinilo kao sjajna misao u raznobojnoj izmaglici nestaje ispred tvojih ociju...
Upravo mi se to dogodilo... Lockice, nista od obecanog posta... Šmrc...

25.08.2010.

Odlazis u sobu, ja sam u kujni... ali dnevna soba je front :)

Kese sa suvenirima, do pola ispraznjene torbe, kamencici, kofice, lopatice, sandalice... Ves u svim fazama: prljav, opran, ceka peglanje, ceka smestanje u orman... Knjige, diskovi, novine, dvd portabl player, mp4 playeri, naocari za sunce i ronjenje i uopste razni tragovi ludog provoda na letovanju prekrivaju svaku ravnu povrsinu kuce. Ja sedim u kuhinji i citam novine, ne smem ni da privirim u dnevnu sobu, jer sam Zvezdas i jer sam baksuz i oni ce primiti gol ako moja senka padne na ekran, opsadno je stanje... Partizan igra s nekim za ulazak u nesto, nisam sigurna sta, ali znam da je mnogo vazno i zahvaljujem Bogu sto nemaju kardiovaskularnih bolesti u familiji inace bi im svoj trojici srca koja kucaju u ritmu kopacki otkazala sinhrono. Najbolji muz na svetu i najbolji svekar i dever na svetu plus njegova devojka gledaju utakmicu u sred haosa, jer mi imamo veliki LCD TV i pojacalo i 6+1 zvucnike i sve sto moze da pomogne da se osecas ko da si tamo gde se resava sudbina celog sveta. "Pocelo je u 9, znaci taman mogu da odgledam epizodu Criminal minds pre spavanja, ukljucim masine, pa cu da sredjujem sutra kad se vratim s posla..." kalkulisem ja u glavi, kad u sobu uteturava Eli strovaljuje se pored mene i sapuce "Daj i meni neke novine. Produzeci!" Za njom se u kuhinju uteturava i moj prebledeli svekar koji zuri da popije bensedin i legne u ocajnickom pokusaju da dozivi sutrasnji dan... I najzad kraj... Euforija, ljubljenje i vrtnja po sobi uz zvuke sirena koji oznacavaju da ce gomila klinaca veceras polupati pola grada...Jos samo da saslusamo sta o utakmici imaju da kazu trener, igraci, strucnjaci, slucajni prolaznici, pa je onda stvarno gotovo... Do sledece utakmice...
Izgleda da cu u septembru provoditi mnogo vise vremena na blogu :)

23.08.2010.

Odmor ili umor? =)

"Nikome odmor nije potrebniji nego čoveku koji se upravo vratio sa odmora" :)))


Noviji postovi | Stariji postovi

I put od zute cigle prostro se pred nas
<< 02/2012 >>
nedponutosricetpetsub
01020304
05060708091011
12131415161718
19202122232425
26272829


Nedzma
Postoje ljudi koji
privlace svojim postojanjem...
Ne,
nije bila jedna od njih.
Ona je privlacila duhom,
pozitivnim mislima,
mirisom srece koji je
ostajao za njom kroz ulicu,
i najljepsim obrisom
princeza iz bajki,
kada bi se primakla
kakvoj uglacanoj povrsini.
Jer,
ko zna zasto,
svaka njena dobro izvagana recenica,
tezila je tacno 21 gram.
Mozda sasvim slucajno,
iako sumnjam.

I dok gledam u obrise njenog zivota,
zaledjene sekunde jedne
jos uvijek ne dovrsene price,
osjecam ponos koji granici sa ljubomorom...

Da,
jos uvijek ima normalnih i dragih ljudi,
makar morali ici u Beograd da ih nadjemo...
Nije da ih kod nas nema, ali eto,
ovi tamo, zovu svojom dobrotom...

I onda sam se uhvatila u lazi.
Nisam ja,
zaboga,
ljubomorna na nju jer posjeduje ono
sto niko od nas glasno ne izgovara,
ali svi najsnaznije tajno iscekujemo i molimo...
Nisam ljubomorna na tri andjela u njenom zivotu...
Ljubomorna sam na nju u njihovim... "

http://folapoezija.blogger.ba/

Da to je on
ušla je na moj blog,
bojala se ostaviti trag,
a kada je skupila hrabrosti za to
ušla je u moj život
i još je tu

donese ponekad,
nekoliko riječi
toplih,
nježnih

poneki savjet,
mudar,
nadahnjujuci

poneki pozdrav,
od srca,
onako, prijateljski

uvijek nešto vrijedno

da peggy sue,
to si ti,
i hvala ti

što si queen of bosnia,
što si moj vujaklija

što me nasmiješ,
što me baciš u razmišljanje

što mi otvoris oči,
što mi pokažeš put ponekad

i znam,
nisam ja sad neki pjesnik,
ali ono što napišem
posvetim tako,
kao da je nešto vrijedno

jer nije bitna vrijednost
onogo što se daje,
nego kome se daje

zato su ove riječi
smaragdi na tiari
mozda su kič,
ali sa stilom
onako,
kako ti to voliš

http://datosamja.blogger.ba/


Mori
Spoznaja moja o toj ljepoti nije srastanje očinjeg vida
Sa njenim stasom i koracima negdje u krugu Kalemegdana.
Samo je titraj duha u Riječi mjerilo bio protiv privida,
Samo su Riječi bivale o njoj svo svjedočanstvo svakoga dana...

I znam kako sam pio te pitke Riječi njene u mrkloj noći,
Sam u sobici pored ekrana, sa mnogo snažne čežnje u sebi,
S nadanjem da ću jednoga dana Banovim Brdom sav čio proći
Ne bi li sreo Pegi gdje žuri da na posao kasnila ne bi...

I da pokušam da je prepoznam u silnom ritmu tog velegrada,
Da je osmotrim svu izdaleka i trepet toga hoda osjetim:
Da u ponosnom joj koračanju, sasvim nepoznat i iznenada
Opet pročitam iste Riječi i opet u svoj sobičak sletim...

Da Pegi ne zna da sam hodio parkom kod ''Moskve'', sav anoniman,
Saznao ono što mi se htjelo: Ona i Riječ iste Ljepote...
I sav upitan stigao kući – s razlogom možda neinventivan:
Tremama načet, sam sobom sapet, jer mi se susret uživo ote...

I zato ovo sad zapisujem, sjedeći ispred istog ekrana,
Čekam Pegi sa onom Riječju koja sva grmi dok ja sav ćutim.
Možda će nekad biti i dana kada će moja prastara mana
Da me napusti, pa da Ljepotu vrelo osjetim – ne samo slutim...



Pesma za...

Prolazi noć tamna, a zora daleko,
Elegiju čitam staroga poete...
Setim se odjednom da je tužan neko,
Maknem knjigu dragu, sa teretom sete

Adresiram pismo i šaljem do grada
Zaspalog na reci, daleko od mene...
Ah, Bože moj dragi, kako li je sada
Svetlo mojih dana, moj oganj za vene?

Ne daj da joj usud na put ružno pada,
Eno je, sam vidi koliko je lepa.
Žudim da je čuvaš, čuvao bih i ja.

Ali ne da vreme u kome sve strada
Na meni, u meni - život mi se cepa
U mozaik ružan, bez ičeg što sija...

MORI
Šamac,
6. novembra 20006(00.26)



Zlaja
Jednom ću te sresti znam.
Tiha ljetna kiša tad' će da lije...
Doći ću neočekivano, sasvim sam
i žaliću što te nisam sreo prije.

Pričat' ćemo dugo, gledati Beograd
prisjećat' se svako uspomena svojih.
Eh da sam te znao dok bio sam mlad.
Ne bih se odvajao od očiju tvojih.

Jednostavno moram usne da ti poljubim
pa makar jednom, možda zadnji put.
Mene je život naučio da gubim
al' zbog tebe na njega biću vječno ljut.

http://zlajapjesme.blogger.ba/



JEDINO ČEGA SE NA SVIJETU BOJIM
DA ĆE SVE OVO JEDNOM STAT'
BIĆU TI DALEK I STRAN
NI BOJU MOJE KOSE NEĆEŠ ZNAT'.

JEDINO ČEGA SE NA SVIJETU BOJIM
DA SAM BIO SAMO JEDAN OD STO
KOJI SU POŠLI, A NISU DOŠLI
DO SRCA TVOG.


Jedna rodjendanska

Nepresušna rijeko dobrote
maleni smo brodovi sto po tvojoj duši plove.
Ti nas nosiš
ti nas usmjeravaš
daleko od otoka pustih.
Skriješ nas od oblaka gustih
koji pokatkad lebde nad nama.

Ne opisah ja tvoju ljepotu pjesmama
(ne umijem ja to tako dobro)
ali pokušavam...
Grliš nas riječima
i pružaš nam ruke
tamo negdje, negdje tamo
preko rijeke - preko Drine
gdje tvoj osmijeh kao zlatno sunce sine.

I gdje taj tvoj osmijeh traži samo osmijeh
i gdje tvoja ruka traži samo ruku
a tvoja lijepa riječ traži samo lijepu riječ.

Da budeš još dugo s nama
ma da vječno budeš tu
srećan ti rođendan želim
draga naša Peggy Sue

Zlaja



MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
57610

Powered by Blogger.ba