beats by dre cheap

Ili sam ja žrtva skrivene kamere ili se ovde zbiva nesto sto se nikako ne slaže…

Juce mi u kancelariju ulazi covek, oronuo i prljav, sa svetlecim prslukom preko pohabane majice. Kaze:

-Dobar dan! Ja bih da kupim auto! Mercedesa!

Ljubazno objasnim da mi prodajemo samo delove.

-Aha. A jel imate spisak delova sa cenama, da ja vidim sta imate.

Realno imamo, ali odgovaram da nemamo nadajuci se da cu ga se tako lakse otresti.

Na mom stolu su koverte sa platama koje cekaju da budu podeljene, i tek pristigle kartice za kupovinu goriva zajedno s pinovima, pa diskretno prebacujem hrpu papira preko svega toga i okrecem se oko sebe u potrazi za nekim delom dovoljno teskim da ga osamuti, a ne ubije ukoliko se ukaze potreba za tim, sve vreme se smeskajuci.

On vadi hrpe papira i vizit karti

-Evo moj broj, samo mene pozovi ako imas bilo kakvih problema! Evo pisi telefon nacelnika policije, evo ti broj direktora poste, evo telefon komunalne inspekcije... Pisi!!!

Ja kao upisujem telefone, trudeci se da pratim njegovo kretanje i da mu ni u jednom trenutku ne okrenem ledja...

-Znate, ja sam napaceno dete... Pocinje svoju pricu iako mu je kosa vec dobrano prosarana sedima i objektivno moze da mi bude otac.

U meni se mesaju sazaljenje, zelja da nekako pomognem i strah jer stvarno ne mogu ni da naslutim cemu sve to vodi...

Odjednom mu se izraz lica menja u nesto sto bi se moglo opisati kao sreca... Pratim njegov pogled i vidim da gleda u mali vozni park reklamnih autica dobijenih na raznim sajmovima. Hvata policijski autic i kaze:

-Tinuninu jel mozete da mi pozajmite ovaj, vracam ga danas popodne, samo da ga pokazem...tinuninu

Odlazi reklo bi se srecan, a ja dobijam zelju da zakljucam vrata i naslonim se na njih...

Danas dolazi postar, ne nas uobicajeni, verovatno kurir neke od privatnih sluzbi. Pruza mi kovertu i kaze:

-Ja znam gde je ulica Milana Gligorijevica... Znam i gde je ulica Save Petkovica... Ja znam gde stanuje debeli Marko...Sve ja znam...

Izraz mog lica bi verovatno zavrsio na netu u kategoriji priceless, samo da me je neko slikao. Odbijam da progovorim i samo klimam glavom.

On nabraja sta sve jos zna dok ide ka vratima, hvata se za kvaku i kaze

-Ja znam, sta vam je sa vratima! Malo su „spala” kad bih imao alat, ja bih znao da vam to popravim...

Treba li da kazem da me sad malo strecne cim cujem otvaranje vrata?

I put od zute cigle prostro se pred nas
http://peggysue.blogger.ba
13/09/2011 14:31